„Borilački klub” Čak Palahnjuk – Samouništenje kao odgovor
Šta uraditi kada izdavači odbiju da izdaju vašu knjigu? Napisati drugu koja će ih još više uznemiriti. Barem je to pošlo za rukom Čaku Palahnjuku (Chuck Palahniuk), piscu provokativnog i najoriginalnijeg modernog dela – Borilački klub (Fight club).
Kada su izdavači odbili da objave njegov prvi roman Nevidljiva čudovišta, uz izgovor da je delo previše mračno i riskantno, Palahnjuk je napisao delo koje je još mračnije, rizičnije i napadnije, misleći da ga bar neće zaboraviti ako već ne žele da ga kupe. Ali desilo se upravo neočekivano – izdavači su bili oduševljeni.
Borilački klub je prvo objavljen kao kratka priča, da bi je zatim, Palahnjuk proširio u roman. Kasnije je ta priča postala šesto poglavlje romana. Nakon dobijenih nagrada za roman, pažnju je privukao režiseru Dejvidu Finčeru (David Fincher – poznat po uzbudljivom filmskom ostvarenju Seven). Roman je tako dobio i filmsku adaptaciju 1999. godine sa Bredom Pitom, Edvardom Nortonom i Helenom Bonam – Karter u glavnim ulogama.
Transgresivni pisac
Čak Palahnjuk je najpoznatiji pisac po svojim satiričnim i kontraverznim temama koje obrađuje u svojim delima. Takođe je poznat i po istraživanju tema kao što su otuđenost, konzumerizam, maskulinizam i egzistencijalizam. Upravo romanom Borilački klub Palahnjuk je zadobio reputaciju transgresivnog pisca. Pišući o mračnim temama, socijano marginalizovanim ličnostima, tvrdio je da se njegova fikcija tiče prvenstveno otuđenih individualaca da nađu svoj smisao društvnim angažovanjem čak iako to društvo ima pogrešno usmerenje ili opasne ciljeve. I dok su neki kritičari odbacili njegova dela karakterišući ih kao detinjasta ili nihilistička, drugi su blagonaklono gledali na njegovu posvećenost pisanju o društvnim otpadnicima.
Ideju za roman, kako sam pisac otkriva, dobio je iz ličnog iskustva, kada se nakon tuče na kampovanju vratio na posao i niko od kolega nije želeo ni da ga pita šta mu se desilo. Upravo to njihovo opiranje ga je inspirisalo da napiše priču o tajnim bokserskim mečevima gde se istresaju frustracije u jedan-na-jedan borbama. U pogovoru kasnijeg izdanja, pisac kaže da je želeo da predstavi novi socijalni model po kome muškarci mogu da dele svoje živote, a dalje objašnjava:
Zaista, ja sam samo pisao Velikog Getsbija ali malo modernizovanog. To je „apostolska“ proza – gde preživeli apostol govori priču o svom heroju. Tu su dva muškarca i žena. I jedan muškarac, heroj, gine.
Borilački klub kao ritual samouništenja
Roman je s jedne strane dobijao pohvale zbog hrabrosti da eksperimentiše sa pitanjem slobodne volje, pitanjem smisla života, kao i pronalaženjem načina da ljudi prevaziđu svoja osećanja otuđenosti. S druge strane, napadan je zbog glorifikacije nasilja kao odgovora na pitanje socijalnog problema. Iako izgleda kao da slavi bezobzirno razaranje, ipak, nasilje u ovom romanu nije prezentovano kao rešenje problema likova već kao sredstvo za postizanje duhovnog buđenja.
Bezimeni narator nalazi oslobađanje od zaglupljujućeg konzumerizma oformljujući podzemnu borilačku mrežu, ali nasilje eskalira do pokušaja terorističkog napada. Nasilje u ovom romanu nosi u sebi i naročito muški pečat mazohizma: “Možda samopomoć nije odgovor. Možda je samouništenje odgovor” zaključuje narator.
Roman je tako malo manje fantazija o osveti, već više složeni rituali samouništavanja. Povrede koje narator ima na kraju dela saznajemo da je naneo sam sebi, jer su on i njegov nepobedivi protivnik, Tajler Derden, zapravo jedna osoba. Dve strane podeljene ličnosti pretvaraju čin sadomazohizma u sam mazohizam.
Narator koji diže pobunu protiv kastriranja konformiteta savremene Amerike zapravo je narator koji se, figurativno i bukvalno, bori protiv sebe. Kako sam narator navodi:
Većina tipova je u borilačkom klubu zato što postoji nešto protiv čega bi želeli da se bore, ali se previše boje. Da li je to figura oca, Boga ili sopstveno “ja” protiv koga se bore, to je način suočavanja sa svojim strahovima i njihovo prevazilaženje. Ali, borba odvaja i bitno od nebitnog – tu nemaš ime, nemaš probleme, nemaš godine, nemaš ništa. Borba podseća muškarce samo da su živi. Kao deo Tajlerove filozofije, podseća ih takođe da će i umreti jer se sve raspada. Borba je zapravo put do otkrivanja onog esencijalnog u njima.
Uništavanje kao potvrda postojanja
Ali zašto baš razaranje?
Zato što razaranje pruža zadovoljstvo delanja: uništavam, dakle, postojim.
Vandalizam nudi i oslobađanje – moraš biti pravi umetnik da bi nesputanosti dao pozitivan vid. Tajler veruje da će svet postati bolji uništavanjem. Prvo treba uništiti sve, i dobro i loše, da bi se moglo krenuti od nule. Tek na taj način planeta će se oporaviti od štete nastale ljudskim delanjem. Tajler pita šta je gore – da te Bog mrzi ili njegova ravnodušnost prema tebi? On misli da je bolje biti omražen nego ignorisan.
Stvaranje haosa će bar privući pažnju. Bez toga, oni osećaju da nemaju identitet, nemaju rat ili bilo koji drugi istorijski izazov da prevaziđu i potvrde sebe. Oni nemaju svrhu, a to je ono što će dopustiti da se svet menja. Tajler zamišlja svet u kome ljudi neće biti definisani poslom kojim se bave ili primanjima, već onim što u suštini jesu. Ako se mogu otarasiti okova koji su nametnuti od strane društva, onda su oni istinski slobodni da budu ono što jesu.
Potrebna je revolucija.
Ljubav će spasiti svet, a ne Borilački klub…
Palahnjuk je ovim pokretač novog žanra – proze samouništenja. Međutim, iako je njegov roman natopljen teškim nasiljem, Palahnjuk na kraju ipak predlaže ljubav, kao nešto što je svima potrebno. Njegova dela su o usamljenim ljudima koji samo traže način da se povežu sa drugima. Pa tako iako naizgled narator, pod uticajem Tajlera, želi da uništi sve lepo što nikada nije imao, na kraju preko Marle Singer, on se okreće ljubavi. Pronaći će utehu jedino u spasavanju sveta, a ne u njegovom uništavanju. Marla je ta koja će ga spasiti, a ne borilački klubovi.
Palahnjuk insistira da njegovi likovi (a po analogiji i čitaoci), uprkos svojim apetitima za samouništenjem, moraju živeti. Na taj način on se potvrđuje kao romantični pisac, koji kroz svoje disfunkcionalne, mračne likove govori o najbitnijoj ljudskoj potrebi – ljubavi.
Tekst prvobitno objavljen na portalu Kultivisise.rs, autorski tekst
Related Posts
Klimt kao umetnička sinteza – Stokle friz
Šta bi Frojd rekao? – psihoanalitički pristup knjizi „Alisa u Zemlji čuda“
