„Početak“ pokreće večnu misteriju: Da li stvarnost zaista postoji?
Dolaze ovamo svaki dan da spavaju?
Ne. Dolaze da se probude. San je postao njihova stvarnost. Ko si ti da tvrdiš drugačije, sine?
Najpoznatiji takozvani cliffhanger film, Početak (Inception, 2010) jedan je od najintrigantijih i najoriginalnijih filmova Kristofera Nolana, što zbog neverovatne priče koju je izneo, što zbog načina na koji je to uradio. Ovo je zbunjujuća priča manične meditacije o nedostižnoj prirodi stvarnosti u kojoj glavni junak pokušava da uđe i lucidno utiče na svet snova drugih. Ali zapravo postavlja se pitanje – da li je unutrašnji svet snova manje realan i naseljen od spoljašnjeg koji obično nazivamo „stvarnost”?
Ovo prikazivanje stvarnosti samo kao sna rezonuje sa ljudima na višem nivou, jer duboko u sebi svi sumnjamo da je ovo zapravo istina. Na osnovu čega možemo odrediti da li sanjamo život ili živimo san? Nešto nazivamo stvarnost – objektivna realnost, ali u kojoj meri je to objektivno? To je i dalje nečije viđenje događaja, dakle, nečija subjektivna realnost. Čini se da smo svi mi deo dve različite ali podjednako legitimne stvarnosti – subjektivne i objektivne. Stoga se ove integralno povezane stvarnosti stalno prepliću i utiču jedna na drugu, ali ne zavise jedna od druge.
Ali previše jedne može postati patološko.
Šta to znači za film? Pođimo od uzroka!
Ne smemo se bojati da sanjamo velike snove
Ljubav je moćna sila koja nas pokreće – može nas navesti na velika dela, isto kao i na destrukciju. Gradovi su nastajali u ime ljubavi, kao što su vođeni i ratovi. Možemo se složiti da je suština filma ljubavna priča. Dom i Mal želeli su da ostare zajedno i tako ostvare svoju ljubav. Zbog toga su našli alternativni način kako bi ubrzali proces. Ali šta se dešava kada je ljubav (nasilno) prekinuta? I kako patnja i krivica mogu da promene čovekovu stvarnost? I ne samo onu objektivnu stvarnost, već i čovekovu predstavu o voljenoj osobi.
Mal u filmu nije prikazana kao divna supruga puna ljubavi. Čak i njeno ime ne govori u prilog tome – mal na francuskom znači bolest, zlo, bol, patnja, nevolja – sve ono što lik Malori i predstavlja. Mal je njegova potisnuta destruktivna osećajna strana ukorenjena duboko u nesvesno. Ona koja stalno sabotira racionalne planove i ne dozvoljava da nastavi dalje, da živi.
Patnja zbog gubitka voljene osobe može da pomuti čovekov razum, da ga natera da izgubi dodir sa stvarnošću, a krivica da izobliiči lik partnera. Upravo to se i dogodilo! Istina ima svoj način da iskoči u našu podsvest. I to bez obzira koliko se grčevito i duboko držali verovanja koja su u suprotnosti sa njom. Kada se istina prikazuje kao fantazija, onda nam se dozvoljava da prihvatimo poruku bez našeg ega da nam se ispreči u tome. A kada uzmemo u obzir kraj filma koji nam daje prostora da mislimo kako je sve bio samo Domov san, sve ukazuje na to da je cela priča samo pokušaj zabludelog uma da uspostavi ponovo ravnotežu između subjektivne i objektivne stvarnosti.
Početak ili kraj
Uzimajući u obzir ovo, zapitali bismo se da li je film onda početak ili kraj nečega. Ako je sve to bio samo Domov san, da li to znači da je on skončao svoj život, jer kako i sam u filmu navodi – povratak kući znači samoubistvo?
Možda je ipak uspeo da se vrati svojoj kući i deci, povezujući se ponovo sa svojom objektivnom stvarnošću?
Da li je čigra pala ili ne? Sve to nije važno!
Poenta je da je Dom stigao svome domu i deci iako je sve to možda u njegovom umu. Zapravo više ništa nije bitno, sve realnosti su validne, svi podnivoi realnosti bitni su za naše postojanje. Ko smo mi da tvrdimo suprotno?!
Umetnička vrednost filma
I dok ljudi širom sveta stvaraju teorije o filmu i šta se zapravo desilo, nekako se zanemaruje njegova umetnička vrednost. Ovaj film o ubacivanju ideje u tuđe umove (u originalu nazvan Inception) zapravo nam pokazuje na delu moć najotpornijeg parazita. Na neki način, ovo je priča o filmu u filmu. Način na koji su organizovali poduhvat usađivanja ideje liči upravo na pravljenje filma gde svako od likova ima svoju ulogu: Kob je režiser koji vodi celu priču, Artur je producent jer organizuje sve, Ejms je glumac jer menja svoju pojavu, Ariadne je scenarista, Jusuf je zadužen za specijalne efekte, Saito finansira, a Robert Fišer je zapravo publika jer se njemu usađuje ideja.
Zapravo, postoji bezbroj načina da se film Početak interpretira. Ovo je samo jedan od načina da se pokaže da je i on zapravo sam po sebi incepcija. Film ostavlja rupe u narativu koje popunjavamo sami, te na nekom nivou funkcioniše kao književno delo. Kao što delo postoji tek u umu čitalaca, tako će i film svoju ideju usaditi u umove publike i pustiti da se razvija. Niko zapravo neće pročitati istu knjigu, pa će i ovaj film biti interpertiran na bezbroj načina, nezavisno od tvorca.
I upravo je u tome sva njegova umetnička vrednost!
Tekst prvobitno objavljen na portalu Kultivisise.rs
Related Posts
Klimt kao umetnička sinteza – Stokle friz
„Borilački klub” Čak Palahnjuk – Samouništenje kao odgovor
